Provokativna i otrežnjujuća

U središtu priče je samohrana majka dvoje dece koju je partner ostavio. Tata je crnac, mama belkinja, a deca su dve male ćerke. Dovoljno je elemenata za pravu porodičnu dramu, ali ovaj tekst od stotinak stranica postavlja bolno pitanje sa kojim društvo slobode, jednakosti i bratstva, ono francusko ne može da izađe na kraj: pitanje odnosa među rasama.

Otvara se problem identiteta, mešovitih brakova, odnosa društva prema drugom i drugačijem. Odličan prevod Jelene Stakić koja je napisala i informativan pogovor daje dovoljno razloga da se ova drama pročita, a može da bude priručnik i za pojedine ovdašnje spisateljice pozorišnih komada koje pokušavaju da pišu na temu suočavanja s prošlošću i posledicama minulih ratova i NATO bombardovanja.

Kad se susretnete sa ovako dobrim tekstom shvatite da je, iako im se komadi izvode po ovdašnjim i inostranim pozorištima, rezultat u najboljem slučaju osrednji. Zato prevođenje ovakvih komada može da bude odlično ogledalo.

„Ponekad crni žitelji francuskih gradova, naročito na jugu, i naročito kad su u grupi, izazivaju i izvesnu nelagodnost, stranaca sigurno a i mnogih belih Francuza. Nekoliko puta mi se desilo da na ulici li u metrou vidim stasitog mladog crnca, ljutog kao puška, seva očima na sve strane, maše rukama, viče, preti… bolje mu se ne naći na putu. Posle prevođenja Tata mora da jede čini mi se da ga nekako bolje razumem iako bih mu se uvek sklonila s puta“, beleži o svom iskustvu rada na prevodu Jelena Stakić.

Mari Ndiaj (1967) pisala je eseje kratke priče, knjige za decu, drame i romane. Dobitnica je Gonkurove nagrade i ugledne nagrade Femina. Zanimljivo je da je ovaj komad tek drugi komad iz pera jedne žene koji je izveden na daskama nacionalnog pozorišta Komedi fransez.